Далеке 1924. године, за потребе основне школе у селу Појате ( тада делу града Прокупља) сазидана је зграда и школа је радила до рата.
Ратом опустошена Топлица је имала пуно ратних сирочади па је 1953. године Савет за просвету и културу општине Прокупље, укинуо основну школу у Појатама и у њеним просторијама је формиран Дом за децу палих бораца па је 43 малишана ту нашло свој дом.
Кроз Дом деце палих бораца је са циљем изучавања заната или наставка школовања, прошло 145 ученика и сви су ту пронашли топли кутак и сигурност.
Деца су примала стипендију од Народних одбора срезова са чије територије су деца долазила у дом а живот је кренуо да се прилагођава потребама ученика.
Немогуће је причати о историјату нашег дома без имена првог васпитача и управника Драгољуба Дабића који је деци био све: родитељ, васпитач, пријатељ, ауторитет.
1959. године, у непосредној близини постојаћег објектаје је сазидана нова зграда- наменски грађена за дом.
1960.године Дом деце палих бораца постаје Интернат ратарско-тракторске школе, и следећих десет година ради у склопу Пољопривредног школског центра „Радош Јовановић Сеља“, што је умногоме променило изглед интерната.
Јануара 1970. године Интернат,,Вељо Влаховић“ постаје самостална установа, проширују се капацитети и започиње деценија преживљавања јер за интернат нико није имао довољно ни разумевања ни средстава.
Капацитет интерната је био 40-50 ученика али због огромног притиска родитеља тај број ученика се кретао и до 90.
Опрема је била потпуно дотрајала, чинили су је гвоздени кревети, подерани мадраци.У трпезарији и учионици су били столови и клупе толико амортизовани да је то било срамота за васпитну установу где живе и раде млади људи.
Следе осамдесете године и нешто другачија слика интерната када је стандард био бољи али се појавио нови проблем у облику наглог опадања броја васпитаника па је школске 1980/81.год. уписано само 27 ученика.
Од 1983. године па до деведесетих година број ученика се кретао око 50.
Најлепша у интернату је била организација домског живота, где је дневни ритам имао своју рутину и јасно дефинисане задатке свих ученика у строгим временским оквирима.
Интернат почиње да доживљава ренесансу у погледу финансијских могућности и новог интеријера па су коначно створени пристојни услови за живот и рад ученика.
Тек тада се осетио потпуни ентузијазам ученика и радника, растерећност од финансијских брига и потпуна посвећеност васпитном раду.
Ступањем на снагу Закона о ученичком и студентском стандарду 1993. Год. Интернат „Вељко Влаховић“ мења своје име у Дом ученика средњих школа Прокупље.
Почињу прве Домијаде и приводи се крају једна богата и поштена професионална каријера у лику Драгољуба Дабића.
Тада се у Дому усељавају и прве девојке које су имале статус избеглица из ратом захваћених крајева наше домовине (Босне иХерцеговине и Хрватске).
Захуктали васпитни рад се прекида 24. марта 1999.год. године бомбардовањем касарне која је тик уз Дом ученика.
Оштећени дом је саниран и септембра 1999.год. се уселило 56 ученика а васпитни рад је настављен са још више полета-запошљавањем нових радника.
Дом заиста постаје право врело младости и улази у фазу када се стално дограђује, добија на стандарду, као и на броју ученика и радника.
Дом и домско двориште су временом промењени до мере непрепознатљивости и наш дом, сада времешни господин, за неки дан слави 63. рођендан.
Иако је мењао изглед и име Дом ученика средњих школа у Прокупљу је увек служио најлепшој могућој сврси а то је васпитање младих.
